Kao rezultat rasta potrošačkih cena, u Francuskoj se od septembra razvija pokret radničke borbe koji, iako za sada nije dostigao snagu pokreta iz decembra 2019. protiv reforme penzionog sistema, ima obim i intenzitet koji nisu nikako zanemarljivi.

Štrajkovi se vode za povećanje plata i skoro uvek guraju do samog kraja. U Francuskoj ih zovu „obnovljivim“ (reconductible), jer o njihovom nastavku odlučuju odbori svih radnika na radnom mestu. Zapravo, ovi štrajkovi u mnogim slučajevima čine pritisak na kompanije ispred onoga što se u Francuskoj zovu Obavezni godišnji pregovori (NAO), u vezi sa ekonomskim aspektima poslovanjima. Bez obzira na same rezultate, generalno inferiorne u odnosu na prvobitne zahteve, nema sumnje da su radnicima pružili delimičnu zaštitu od erozije kupovne moći sopstvenih plata.

U većini slučajeva su ih predvodili ogranci CGT-a – u slučaju granske federacije u petrohemijskoj industriji, borbeni FSIC CGT – kojima su se u nekim slučajevima pridružile strukture Force Ouvrière i Solidaire SUD.

Postojala je tendencija da se štrajkovi šire van granica pojedinih kompanija i profesionalnih grana, ali zajedničko dejstvo kolaboracionističkog rukovodstva CGT-a, otvoreno pro-vlasničkih sindikata kao što su CFDT, CFTC i CFE-CGC i represivne akcije francuske buržoaske države bilo je dovoljno da za sada spreči njihovo približavanje i prerastanje u opšti pokret.

Najvažniji štrajk, u firmama Exxon Mobil i Total Petrochemicals, koji je u zavisnosti od konkretnog pogona trajao između 22 i 35 dana, organizovao je FNIC CGT, dok ga je CFDT – većinski sindikat u obe firme – sabotirao od početka, zajedno sa kadrovskim sindikatom CFE-CGC.

FNIC CGT je zatražio podršku cele sindikalne konfederacije CGT tako što je štrajk za povećanje plata proširio i na ostale struke proglasivši generalni štrajk, koji u Francuskoj nazivaju interprofesionalnim.

Konfederalno rukovodstvo CGT-a nije otkazalo podršku, ali je sprovelo mobilizacije koje su bile više simbolične nego stvarna projekcija sopstvene snage. 29. septembar je bio proglašen za prvi dan interprofesionalne mobilizacije, uz još dva u utorak 18. oktobra i četvrtak 27. oktobra, i četvrti u četvrtak 10. novembra.

Na prvu mobilizaciju 29. septembra poziv su uputile ne samo CGT, već i Solidaires SUD i FSU (Fédération Syndicale Unitaire). Mobilizaciji 18. oktobra pridružio se i Force Ouvrière. Na mobilizaciju 27. oktobra pozvao je samo CGT, kao i onu iz 10. novembra za koju je, uprkos uspešnom štrajku u transportnom sektoru, posebno u RATP-u, mobilisan malo radnika.

Najborbeniji sektori CGT-a osudili su nedostatak ozbiljne pripreme rukovodstva i većeg dela sindikata tokom ovih dana opšte mobilizacije, koji su više bili fokusirani na ulične demonstracije nego na štrajkove, sa malim brojem radničkih skupština na nivou radnog mesta i teritorije: kozmetička akcija koja se utapa u okvir ideje kolaboracionističkog sindikalizma, iako prikrivenog, koji stavlja sto za pregovaranje, a ne samu borbu kao stožer svog delovanja. Osim toga, ovi borbeni sektori CGT-a ispravno tvrde da generalni štrajk, da bi se ojačao, ne bi trebalo da bude ograničen na jedan dan, već treba da bude i „obnovljiv“, odnosno bez unapred određenog roka.

Već neko vreme – od kada se na prelazu u 21. vek završila kontrole lažne Francuske komunističke partije (PCF) nad ovim sindikatom – CGT više nema karakteristike centralizovane organizacije, a teritorijalnim, kompanijskim i granskim strukturama je ostavljena velika autonomija. Odluke koje je donelo kolaboracionističko konfederalno rukovodstvo ni na koji način nisu obavezujuće. To je, s jedne strane, omogućilo razvoj borbenih grupa i sektora unutar sindikata, ali s druge strane onemogućava organizovanje stvarnih opštih akcija. Kolaboracionističko rukovodstvo konfederacije, na čijem čelu je od 2015. Filip Martinez, nekadašnji šef kolaboracionističke federacije metalskih radnika FTM CGT, saziva opšte akcije bez učešća u organizaciji, pravdajući se tvrdnjom da podsticaj za njihov uspeh mora doći iz baze. Pošto se slomio kapacitet vođstva da čvrsto kontroliše bazu kroz dovoljno snažnu tradiciju lažno radničke političke organizacije poput PCF, ova dezartikulacija sindikalne mašinerije ide mu u prilog. Da je ovo samo strategija zadržavanja sindikata na koloseku klasnog kolaboracionizma potvrđuje afera CGT PSA u fabrici u Pojsiju, o kojoj izveštavamo u nastavku.

U pojedinim slučajevima, kao što su Exxon Mobil i Total, štrajk je vodio CGT uprkos svojoj manjinskom reprezentaciji. Najveći sindikat u privatnom sektoru na nacionalnom nivou je otvoreno kolaboracionistički CFDT.

Naravno, gazde u svojoj štampi nisu propustile priliku da spekulišu o ovom aspektu borbe, ukazujući na štrajkače kao na manjinu ekstremista koji podrivaju „pravo na rad“ većine radnika i drže društvo u celini pod kontrolom, budući da privredni sektori pogođeni štrajkom utiču na opšte aspekte društvenog života, kao u slučaju petrohemijske industrije.

Ali te manjine radnika su ipak bile značajne, što potvrđuje da je demokratski princip idealistički, stran i suprotan klasnoj borbi, koja se zasniva na – neidealističkom i svojstvenom realnosti društvenog života u kapitalizmu – principu sile: dovoljno organizovana a snažna manjina radnika može da vodi pobedonosne štrajkove, povuče za sobom deo neodlučnih kolega i učini štrajkbrejkere nemoćnim.

CFDT i CFE-CGC su u Exxon Mobil-u i Total-u čekali dok štrajk nije pokazao znake slabljenja, nakon čega su zaključili sporazume o platama koji nisu ispunili zahteve štrajkača, ali su efektivno okončali štrajk u većini fabrika. Po okončanju štrajka oni su preuzeli zasluge za povećanje plata, tvrdeći da je ono rezultat pregovora, a ne samog štrajka. Praksa slična onoj koja je primećena mnogo puta u Italiji od strane CGIL Cisl i Uil a uperena protiv SI Cobas, čak iako u kontekstu manjih borbi.

U nastavku slede kratki opisi glavnih štrajkova.

Exxon i Total Petrochemicals

U firmi Esso-Exxon Mobil štrajk je počeo 20. septembra, iniciran od strane CGT-a, koji je imao manjinsku reprezentaciju. Sindikat hemijskih radnika, FNIC CGT, 27. septembra je proširio štrajk na firmu TotalEnergie, gde se štrajku pridružilo 70% radnika u skladištima goriva i rafinerijama, uključujući rafineriju u Normandiji, koja je najveća u zemlji. Štrajku su se pridružili i radnici firmi izvođača radova. Radnici su zahtevali povećanje plata za 10 odsto, deblokadu novog zapošljavanja i veće ulaganje u održavanje i renoviranje zastarelih pogona.

Tokom poslednjih 30 godina, dve trećine rafinerija u Francuskoj je zatvoreno, a ostalo ih je samo sedam. Postrojenja nisu nijednom renovirana. Kompanije ostvaruju najveći profit u istraživačko-proizvodnom procesu tako da se najveći deo profita – osim isplate dividendi akcionarima – usmerava na ulaganje u potragu za resursima, posebno na ofšor lokacijama na moru.

Štrajk je uticao na snabdevanje rafinerija i benzinskih stanica, a samim tim i na celokupnu nacionalnu ekonomiju. Suočena sa nestašicom goriva, vlada je 12. oktobra odlučila da pribegne izdavanju naredbe radnicima u skladištima Exxon Mobil-a da deblokiraju saobraćaj kamiona cisterni. Naredba je izazvala proteste sindikalnih lidera CGT i FO, koji su ih osudili kao kršenje prava na štrajk. Radnicima koji se ne pridržavaju naredbe zaprećena je kazna do 6 meseci zatvora i novčana kazna od 10.000 evra.

Ovu represivnu akciju buržoaske države pratila je akcija otvoreno pro-vlasničkih sindikata koji su potpisali nepovoljne sporazume sa preduzećima.

10. oktobra, CFDT i CFE-CGC su u Exxon Mobil-u potpisali sporazum o platama znatno ispod početnih zahteva. Radničke skupštine su 14. oktobra odlučile da prekinu 23-dnevni štrajk.

Sutradan, u subotu, 15. oktobra, upravni sudovi potvrdili su legalnost naredbi.

13. oktobra, dok se štrajk nastavio u svim glavnim pogonima, Total je započeo pregovore sa svim sindikatima, dajući većinsku reprezentaciju u delegacijama onima koji ne učestvuju u štrajkačkom pokretu, odnosno CFDT i CFE-CGC. Sledećeg dana, ova dva sindikata su potpisala nepovoljan sporazuma, s povećanjem plata za 2022. i 2023. godinu za 7%.

Koordinacija delegata CGT Total odlučila je da nastavi borbu, odbijajući sporazum. Štrajk je nastavljen do 18. oktobra – drugog dana nacionalne mobilizacije koju su proglasili CGT, Force Ouvriere, Solidaire SUD i FSU – ali je potom prekinut u većini fabrika, izuzev u rafineriji Gonfreville-L’Orcher u Normandiji blizu Le Havra, najveće u zemlji, i u depou Fejzin kod Liona, gde se nastavio sve do 2. novembra!

PSA Stellantis i afera CGT PSA u Pojsiju

Sve fabrike grupe PSA (Peugeot, Citroen, Stellantis), uključujući dve najvažnije u Sošou i Miluzu – u blizini granice sa Švajcarskom i Nemačkom – 27. i 28. septembra pogođene su štrajkovima u kojima je učestvovalo oko 4.300 radnika. Francuske fabrike automobila nisu videle slične štrajkove još od 1989. Zahtevi su ponovo bili za povećanje plata.

Dok se pravio prvi korak ka povratku u borbu ovog važnog sektora radničke klase, kolaboracionističko rukovodstvo CGT-ove federacije metalskih radnika, FTM CGT, nije oklevalo da uđe u napad – započet još 2021. – na borbeni sektor sindikata, koji predstavljaju CGT-ove strukture u fabrici PSA u Pojsiju.

Ova fabrika, koja se nalazi oko 30 km severozapadno od Pariza, postoji već 60 godina. Prvo je vršila proizvodnju za Simca-Chrysler, zatim za PSA Peugeot-Citroen, a sada za Stellantis, i zapošljava 3500 radnika.

CGT-ov fabrički organ tvrdi da ima 270 članova – od kojih su neki bivši radnici iz obližnje PSA fabrike u Olneu, koji su 2013. vodili četvoromesečni štrajk protiv njenog zatvaranja – i često se sukobljavao sa rukovodstvom FTM CGT-a.

U novembru 2021. CGT PSA u Pojsiju sazvao je vanredni kongres fabričke strukture: prisustvovalo je 193 člana sindikata i predstavnici 12 od 15 fabričkih sekcija CGT grupe PSA Stellantis, ali rukovodstvo federacije nije htelo da pošalje svoje predstavnike. Kongres je potvrdio poverenje sindikalnim predstavnicima.

Mesec dana kasnije, nacionalno rukovodstvo i teritorijalna (resorna) struktura FTM CGT organizovali su još jedan kongres kome je prisustvovalo 137 članova, uključujući 56 iz CGT PSA u Pojsiju, čime je oduzet mandat Centralnom sindikalnom delegatu fabrike CGT Žan Pjeru Mersijeu i, otvoreno kršeći statut CGT-a, stvorena nova fabrička struktura sindikata.

Šest meseci kasnije, prošlog juna, skupština delegata CGT-a iz fabrika PSA Stellantis održana je u sedištu FTM-a u prostorijama CGT konfederacije u Montreju, blizu Pariza, gde se velika većina prisutnih – 223 glasa za i 31 protiv – usprotivila odluci o oduzimanju mandata Žan Pjeru Mersijeu.

Rukovodstvo FTM-a je tada odlučilo da reši stvar tako što će 16 delegata CGT PSA u Pojsiju odvesti pred administrativne sudove, tražeći njihovo isključenje iz sindikata.

Sud u Bobinjiju – blizu Pariza – sastao se 20. oktobra da bi rešio ovo pitanje. Ispred zgrade suda održan je skup uz prisustvo 500 delegata i članova CGT-a, u znak podrške fabričkoj sekciji PSA u Pojsiju. Odluka suda biće doneta najkasnije do 8. decembra.

FTM CGT ima 60.000 članova, treća je po veličini granska federacija u CGT-u i jedan je od stubova klasno-kolaboracionističke linije ovog režimskog sindikata. Bila je jedno od najkukavičkijih kada se trebalo pridružiti i organizovati interprofesionalne štrajkove 29. septembra, 18. i 27. oktobra.

Airbus i podizvođači avionske opreme

U četvrtak, 6. oktobra, prvi put u istoriji kompanije, štrajkovali su radnici kompanije Sabena Technics, koja radi po ugovoru sa Erbasom. Kompanija se nalazi u hangarskom kompleksu Blanjak-Kornebarije blizu Tuluza, jednom od glavnih industrijskih oblasti u Francuskoj.

Štrajk su zajedno lansirali Force Ouvriere i CGT kako bi se dobio platni bonus u skladu sa drugim avijacijskim podizvođačima u kompleksu. U štrajku su učestvovali su svi radnici, uključujući i radnike na određeno vreme, i trajao je četiri dana, do 10. oktobra.

Štrajkači su mogli da računaju na iskustvo bivših radnika ATE, ugašenog preduzeća iz koga je došlo nekoliko radnika, koji su već učestovali u štrajku protiv svog bivšeg rukovodstva. To je, na primer, omogućilo da od prvog dana bude dobro organizovana štrajkačka straža i da se radnicima ovog velikog industrijskog konglomerata dele leci.

Štrajk je stoga bio prilika za uspostavljanje veza sa sindikalnim aktivistima iz drugih kompanija u industriji, kao što su Satys, AHG ili Airbus kao glavni klijent.

U sredu 12. oktobra, nekoliko desetina radnika iz Daher Logistics-a u Tuluzu, kompanije za logistiku koju Airbus podugovara za transport delova, stupilo je u štrajk. Zahtevi su bili za povećanje plata za 10 odsto i bonus od 1000 evra, a štrajk je trajao tri dana.

Štrajk je počeo u utorak 18. oktobra u FAL A320 u Tuluzu, fabrici u kojoj se vrši konačna montaža (Final Assembly Line) Airbus-a 320, najprodavanijeg modela evropskog proizvođača aviona.

Zahtev je bio isti kao i kod petrohemijskih radnika, povećanje plate za 10%. Štrajk su podržale većina radnika i fabrička struktura CGT, ali mu se protivila fabrička struktura Force Ouvriere – kojoj pripada većina radnika u fabrici – strukture sindikata u samoj firmi (FO Airbus) kao i sindikalna federacija FO Metallurgie.

Ovo je po svoj prilici bilo u sukobu sa konfederalnim rukovodstvom Force Ouvriere, koje se tog dana pridružilo interprofesionalnom štrajku zajedno sa CGT-om i Solidaire SUD. Štrajk je trajao tri dana, a štrajkačka skupština ga je prekinula u četvrtak popodne 20. oktobra.

Radnici Atelier Industriel de l’Aéronautique (AIA) u Klermon-Feranu u centralnoj Francuskoj, 159 km zapadno od Liona, koji radi za francuske oružane snage, takođe su stupili u štrajk 18. oktobra.

Od petka, 21. oktobra, radnici Daher-a u Bordu, Tarnosu, Le Ajanu, Sen Medar an Žalu i Roni sir Senu su u štrajku, tražeći povećanje plata za 5%. Dok je štrajk u Daher Logistics-u u Tuluzu uključivao nekoliko desetina radnika ali ostao izolovan, sada je pokret uključivao stotine radnika na pet lokacija, i bio aktivan na nivou cele zemlje, ali je smanjio zahtev za povećanje plata sa 10% na 5%.

Štrajk je trajao 5 dana. Posebno je bilo snažan u Bordu, gde su se pridružili radnici Safrana, gde se sklapaju helikopteri. Skoro 500 štrajkača okupljalo se svakog dana ispred fabrike.

Štrajk je počeo u utorak 25. oktobra u fabrici u Vilfranš de Ruergu (Averon) kompanije Blanc Aero, proizvođača aeronautičkih pričvršćivača, a u vlasništvu Lisi Aerospace, giganta za obradu metala sa 21 proizvodnom lokacijom u 9 zemalja.

Nakon sastanka vezanog za NAO (obavezne godišnje pregovore) organizovanog 18. oktobra, CGT je zakazao informativni skup za radnike u ponedeljak 24. Na kraju ovog sastanka, radnici u večernjim smenama su napustili posao u 22 sata, gde je 95% njih stupilo u štrajk. Štrajk je potom proširen na prepodnevnu, a zatim na popodnevnu i večernju smenu. Pre štrajka, CGT je obavio konsultacije tražeći povećanje od 220 evra bruto. Predlozi menadžmenta su bili daleko ispod očekivanja radnika.

Ove različite borbe pokrenule su pitanje jedinstva radnika u čitavom lancu proizvodnje aviona, koji je poslednjih decenija podeljen po sistemu podugovaranja. Međusobna podrška između štrajkača u Daheru i Safranu u Bordesu bila je prvi korak u ovom pravcu.

Drugi štrajkovi

Od 19. do 27. oktobra, štrajk je pogodio giganta pekarske industrije Neuhauser, prvo u dve glavne fabrike u Mobežu, na granici sa Belgijom, i Folšvileru, u departmanu Mozel na granici sa Nemačkom, a zatim se proširio na četiri ostale fabrike, gde je na kraju ukupno šest od jedanaest fabrika bilo u štrajku. Štrajk je imao reperkusije na ceo distribucioni sektor, kako je to opisao direktor ljudskih resursa Lidl grupe u Francuskoj. Radnici su konačno dobili bonus u iznosu od hiljadu evra.

Deset dana štrajkova pogodilo je EDF, državno preduzeće za proizvodnju i distribuciju električne energije. Bilo je uključeno 14 od 18 nuklearnih elektrana i 24 od 58 reaktora. Radnici su konačno dobili povišicu u iznosu od 200 evra.

U utorak 25. oktobra, počeo je jednonedeljni štrajk u privatnoj klinici "Toutes Aures", u blizini Bordoa. Većina radnika su žene i prekarni radnici, koji su veoma mladi i prvi put učestvovali u štrajku. Jedna medicinska sestra u noćnoj smeni je sama raspoređena na 30 pacijenata. Zbog štrajka je otkazan ceo raspored operacionih sala, odnosno više od 300 operacija.

Nekoliko železničkih depoa RATP u Il-de-Fransu (region Pariza), kao i lokacije pod upravom SNCF-a (tehnički centar u Landiju, železnička stanica u Lionu) takođe su stupile u štrajk. Worldline, kompanija na CAC40 indeksu specijalizovana za elektronska plaćanja, imala je mnogo kancelarija koje su ušle u štrajk. Radnici logističkog centra Geodis u Žanvilijeu, u blizini Pariza, u opštem štrajku su od 17. oktobra.

Ostali štrajkovi su uključili radnike u kompanijama Ari Liquid (industrijski gasovi), Leroy Merlin, Ponticelli Freres (industrijski cevovodi i kotlovi).