Radničke mase u Kazahstanu povele su hrabar ustanak koji je uzdrmao buržoaski poredak u toj zemlji do samih temelja.

Iako su se ovi dani ustanka završili pokoljem, vrh državnog aparata, nesposoban da se oporavi od snage udarca koji su mu zadali radnice i radnici, morao je da pribegne spoljnoj intervenciji da bi ugušio pobunu. Za uspostavljanje poretka bili su neophodni mitraljezi i kiša olova. Prvo, oružane snage buržoazije pucale su na pobunjeni kazahstanski proletarijat bez suzdržavanja. Zatim, nakon što se ovo pokazalo kao nedovoljno – u demonstraciji slabosti “nacionalnog karaktera” svake buržoaske vojske – trupe šest zemalja Organizacije Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) – Rusije, Belorusije, Jermenije, Kazahstana, Kirgistana i Tadžikistana – intervenisale su, ne štedeći municiju zarad ponovnog uspostavljanja “normalnosti” kapitalističke eksploatacije kroz teror.

Buržoazija, sukobljena s gubitkom kontrole nad svetom koji je izvitoperila prema sopstvenom odrazu, je pokazala da nema drugih sredstava osim laži i terora da bi u podređenom stanju držala radništvo, saterano u ćošak pogoršanjem sopstvenih životnih uslova. Da bi održala urušeno zdanje nečasnog režima kapitala, ubilački nastrojena buržoazija širi neverovatne laži javnosti već decenijama hranjenoj sve iskarikiranijim i fantastičnijim predstavama stvarnog sveta.

Tako su povorke radnica i radnika koji su napustili fabrike i impresivne demonstracije proletera koji su iz predgrađa pojurili ka središtima gradova da bi zauzeli zgrade institucija postale “teroristi” za predsednika Kasim-Žomarta Tokajeva, koji nije oklevao da izda naredbu da se puca bez upozorenja na svakoga ko bi prkosio zabrani demonstracija i policijskom času nametnutom celoj zemlji nakon prvih nekoliko dana pobune.

Mit o teoriji zavere, svuda prisutan tokom ovih godina agonije kapitalističkog svetskog poretka, još jedanput je nečasno stavljen u prvi plan: za vladare Kazahstana, njihove ruske i kineske saradnike i bezbroj političkih grupa inspirisanih dekomponovanim staljinizmom, pobunu mora da su isplanirale strane sile i organizovali dobro obučeni teroristički provokatori iz inostranstva.

Pravi teroristi iz inostranstva, potpuno naoružani i dobro obučeni, jesu stigli u Kazahstan u formi redovnih vojski susednih kapitalističkih zemalja – ne da bi podržali revolt, već da bi ga ugušili u krvi. 3 000 ruskih vojnika, zajedno sa više stotina vojnika iz drugih zemalja Zajednice nezavisnih država, u najakutnijem trenutku pobune branili su institucije i simbole moći, kao i bezbednost najistaknutijih elemenata političkog režima i buržoazije.

Više elemenata zajedno ruši svaki kredibilitet teze o isceniranoj pobuni koju su isplanirale strane sile ili organizovane kazahstanske grupe inspirisane nacionalističkim ili islamističkim ideologijama, a sa ciljem sprovođenja puča. Razni snimci dokumentuju ogromno prisustvo proletarijata na demonstracijama u centrima gradova i impozantne povorke radnca i radnika koji masovno napuštaju fabrike i rudnike, što pokazuje da je protest rođen spontano, inspirisan istinskim besom proletarijata.

Ovo potvrđuje kontekst u kome je pobuna sazrela. Njena motivisanost ekonomskom situacijom je očigledna, čak i dalje od neposrednog okidača – dupliranja cene gasa po vladinoj odluci iz 1. januara – nije slučajnost što je protest izbio na vrhuncu dugog perioda radničkih borbi koje su poslednjih godina porasle u intenzitetu, u tragu tradicije sindikalnih borbi duboko ukorenjenih u zemlji. Poslednjih godina raste radničko nezadovoljstvo: 2021. je bilo više štrajkova nego u prethodne tri godine zajedno. U kontekstu ovog jačanja radničkih borbi, rast cena gasa povećao je već raširenu zabrinutost zbog inflacionog trenda koji već značajno urušava kupovnu moć plata, koje su i sad veoma niske. U Kazahstanu, minimalna plata je jedva veća od sto dolara mesečno, dok je prosečna plata malo iznad trista dolara mesečno.

Pored toga, iako je ekonomija tokom protekle tri decenije prošla kroz dugu i gotovo neprekinutu fazu razvoja, suštinski zahvaljujući ekstraktivnoj industriji koja eksploatiše resurse jako bogatih rudnih ležišta, to nije dovelo ni do najmanjeg povećanja plata za radnike i radnice. Plodove razvoja pokupila je tesna oligarhija gospodara rudarskih prihoda, usko povezanih sa multinacionalnim kompanijama u sektoru, uglavnom bliskih istom državnom aparatu.

Stoga nije za čuđenje da je radnički revolt uspaničio lokalnu i međunarodnu buržoaziju, zabrinutu mogućim smanjenjem bogatog kolača od rudarskih prihoda i preplašenu proletarijatom van kontrole, spremnim da uz najradikalnija sredstva izađe na bojno polje čak i po cenu ogromne žrtve.

Prva iskra pobune planula je u oblasti Mangistau na jugozapadu zemlje, prema Kaspijskom moru, odmah nakon najave o poskupljenju gasa, s prvim okupljanjima već u subotu 1. januara. Protest se razvio u gradu Žanaozenu, epicentru jake tradicije radničkih borbi. Već 2011. godine, radnici na naftnom polju Ozenmunajgas sproveli su štrajk koji su vlasti proglasile ilegalnim, ali je trajao više od šest meseci i završio se masakrom šesnaestorice radnika.

Još jedanput, radnici Ozenmunajgasa bili su među prvima koji su započeli proteste. Ubrzo su im se pridružili radnici sa naftnih polja Severni Buzači, Karažanbas i Kalamkas, kao i gradova Aktau, Atirau i Akšukur. 4. januara pobuna se proširila kroz celu zemlju, zahvatajući Almati, Nur-Sultan, Aktobe, Uralsk, Kizilordu, Šimkent, Kokšetau, Kostanaj, Taldikorgan, Ekibastuz, Taraz i mnoge druge gradove.

Nakon prvih sukoba sa policijskim snagama, protesti su preuzeli karakter oružanog ustanka, savladavši državni represivni aparat i nateravši ga na povlačenje. 5. januara pobunjenici su napali sedišta institucija u Almatiju i Nur-Sultanu, prodrvši u centre moći i devastirajući ih. Istovremeno su zauzete gradske većnice u mnogim drugim gradovima.

Predsednik Tokajev raspustio je vladu, optuživši je za nesposobnost jer je iznenadno udvostručila cenu gasa i ublaživši poskupljenje, ali istovremeno nazvavši demonstrante “terorističkim bandama”.

U međuvremenu pobunjenici su se digli na oružje, razoružavajući i zarobljavajući vojnike i policajce, i započela je pucnjava, sa prvim žrtvama na obe strane.

Dok je međunarodne cene sirovina zadesio nagli skok, započele su prve operacije ruskih specijalnih jedinica, spašavajući desetine pripadnika kazahstanske nomenklature i njihove porodice. Demonstratori su okupirali međunarodni aerodrom u Almatiju, verovatno u pokušaju da spreče najistaknutije pripadnike neprijateljske klase da pobegnu na bezbedno. Dolazak ruskih trupa, koje su hitno zauzele aerodrom u najvažnijem gradu u zemlji, služio je kao spas za Tokajeva i njegove ortake. Ubrzo je zavladao buržoaski teror, prema zvaničnim izvorima izazvavši 164 smrti, i nastavivši se masovnim hapšenjima kroz naredne dane, doguravši do trenutnog broja od 12 000 uhapšenih.

Ponovno uspostavljanje distopijskog kapitalističkog poretka ispraćeno je eksplicitnim ili prećutnim aplauzom političkih predstavnika buržoazije duž svih meridijana. Pekingova otvorena podrška kasapinu Tokajevu ekvivalentna je Vašingtonovoj implicitnoj, iako obavijenoj u umorno ponavljanje licemerne mantre o poštovanju “ljudskih prava”. 10. januara smo na razgovorima između SAD i Rusije u Ženevi videli koliko su Demokrate u Vašingtonu zabrinute za sudbinu masakriranog, ugnjetavanog i proganjanog kazahstanskog proletarijata: dok se govorilo o ulasku Ukrajine u NATO, Kazahstan nijednom nije bio pomenut. U međuvremenu, cene gasa, nakon skoka uzrokovanog pobunom, pale su na raniji nivo usled spoznaje da je opasnost izbegnuta.

Nesrećni Tokajev ponovo je preuzeo vlast nad zemljom, pristupio imenovanju nove vlade, otpustio odgovorne iz bezbednosnih službi i svalio odgovornost za situaciju na svog prethodnika, optužujući ga da je pospešio stvaranje “klase ljude bogatih čak i za međunarodne standarde”. On priznaje ono što svi znaju, da su se elementi stare “sovjetske” nomenklature od državnih bojara glatko preobrazili u kapitalističke oligarhe, u savršenom kontinuitetu sa sopstvenom pripadnošću klasi buržoazije.

Ako je vladajućoj klasi potrebna ponjava da nakon krvoprolića njom pokrije sopstvenu sramotu, ovde se bujici laži dodaje i bezobrazna mistifikacija, da bi se u očima masa izbrisao pravi smisao onoga što se dogodilo i natera ih da veruju da je problem isključivo do nepotističke politike korumpiranog bivšeg predsednika.

Ipak, plamen klasne borbe se nikada u potpunosti ne gasi, i vratiće se da zapali kazahstanske gradove. Kazahstanski proleteri su učinili sve što je bilo u njihovoj moći, pokazujući herojstvo na koje je proletarijat spreman u borbi, sukobivši se sa nasiljem državnog aparata, zarobljavajući i razoružavajući policajce i vojnike, naoružavajući se, braneći i napadajući, blokirajući fabrike, rudnike, puteve, pa čak i aerodrom. Teško da su mogli da stignu dalje, lišeni revolucionarne partije na svom čelu i solidarnosti proletarijata drugih zemalja, prvenstveno radničke klase u Rusiji.

Proletarijat, ovoga puta ranjen i pobeđen ne prevarom već grubom silom, neminovno će se podići na novu pobunu i krenuti putem pobede ukoliko bude umeo da se izdigne iznad svih nacionalnih granica, opremivši se svojim nezamenljivim borbenim organom: Međunarodnom komunističkom partijom.

Jer mač komunističke revolucije, naoštren silom istorije, jači je od buržoaskih laži.